“Živim sa mamom, tata i ne znam ko mi je i mama i ja baš teško živimo. Mama je nastavnica geografije, ali nikada nije radila u školi, jednostavno nema poznanstva i nikada nije dobila niti jedan čas da predaje. Silom prilika, da bi preživjele zaposlila se u jednoj pekari.
Plata jedva da se peživi i kako bi uštedila na hrani tokom smjene je pažljivo sakupljala ostatke od hrane koju nisu gosti pojeli i donosila kući. U početku mi je bilo odvratno, ali vremenom sam se navikla.
Prije nekih mjesec dana, mami je došla komšinica na kafu i znajući da smo socijalni slučaj, kada je vidjela tako raznovrsnu hranu na stolu, upitala je odakle joj sva ta hrana. Mama se postidila i rekla je da je to ono što se ne proda pa gazda podijeli radnicima.
Par dana posle toga, dok je bila u smjeni, u pekaru je svratila baš ta komsinica i pred gazdom i mojom majkom pohvalila praksu pekare da svojim radnicima daje hranu koja se ne proda i zamolila da povremeno daju i njoj, za njenog psa i mačke. Gazda ostao u šoku.
Kada je tražio od moje majke da objasni, ona je od sramote slagala da uzima peciva, tj da krade. Naravno istog trenutka je dobila je otkaz.
Poslije par dana, gazda je zvao da se vrati na posao… čovjeku bilo sumnjivo, pregledao video snimke i vidio da ne krade, već da sakuplja ostatke. Kada mu je kasnije sve ispričala rekao joj da može na kraju smjene da uzima šta god želi od hrane da ponese kući i da više ne skuplja ostatke, jer nije higijenski. Ni danas ne mogu da povjerujem da se neko sažalio na nas dvije, da nam je pružio ruku pomoći”